Историја музике

Музика је присутна у свакој познатој култури, прошлој и садашњој. Она знатно варира између временских периода и локација. Пошто сви људи на свету, укључујући и најизолованије племенске групе, имају облик музике, може се закључити да је музика вероватно била присутна у популацији предака пре распршивања људи широм света. Према томе, музика је можда постојала најмање 50.000 година, а прва музика је можда измишљена у Африци и онда еволуирала да постане фундаментални саставни део људског живота.^[1]^[2]

Примитивна музика

Први звуци су се сводили на опонашање звукова у природи.^[3]

Музика почетака цивилизација

Најстарија пронађена песма (4000. п. н. е.) је у Месопотамији, у граду Ур. Инструменти Месопотамије били су харфа, лира, лутња, фрула, гајде и бубњеви. У старој Грчкој већ долази до стварања хорова, и придаје се важност музичком образовању. Њихови жичани инструменти били су лира и китара.

У рану музику може се убројити народна или традиционална музика, месопотамска музика, египатска музика, иранска музика, старогрчка музика, јеврејска музика, римска музика, арапска музика, итд.

Рана музика

У ову групу се убрајају:

Андалузијска класична музика
Арапска класична музика
Гагаку, јапанска класична музика
Гамелан, индонезијска класична музика
Корејска класична музика
Азијска музика
Кинеска музика, стара 3000 година, изводила се на кинеском двору
Јапанска музика
Индијска класична музика (карнатска и хиндустанска)
Иранска музика
Европска класична музика: старогрчка музика, римска музика, византијска музика

Рана музика је термин који означава музику од пада Римског царства 476. до краја барока, средином 18. века. Народна музика овде засигурно има своје темеље.

Историја европске уметничке музике:

Средњевековна музика

Јеврејска традиција певања псалама у синагогама снажно утиче на хришћанско певање. Овдје улазе бројни монофони грегоријански напеви (установио папа Грегур I) као литургијска музика католичке цркве, старији од 800., доминантни око 1100. године. Полифоно певање развија се при крају овог периода и у ренесанси.

Појава трубадура у Западној Европи, који су певали и свирали. Отварање музичких школа за гласовно певање. Углавном је црква била та која је могла себи приуштити чување и писање музичких записа на скупим манускриптима, тако да већином музички записи тог периода тако чувани. Многа музика овог периода се води под псеудонимом (anonymus).

Овде је са балканских простора потребно споменути пре свега српску средњевековну музику, која се развијала у оно доба по дворовима, а и манастирима. Павле Аксентијевић је један од интерпретатора сличности српске музике тог доба, са западним музицирањем. Доласком Турака дошло је до драстичних промена, само су гусле, фрула, можда тамбура, биле узете и ношене, те у пригодама и уз вокално певање кориштене. Хрватска је била под утицајем западних збивања и током ренесансе.

Јован Кукузељ (1280. – 1360.) био је средњевековни композитор, певач и реформиста Источне православне цркве. Рођен је на јадранској обали данашње Албаније, мајка му је била Бугарка, отац му је умро у младој доби. Кукузељ је образовање примио у Консантинопољу у дворској вокалној школи и био је један од водећих музичара тог времена. Био је омиљен код византијског цара и главни певач хора, преселио се касније на гору Атос и водио монашки начин живота у великој лаври. Због његове певачке способности, прозван је анђеоским гласом. Око 90 његових дела је сачувано до данас. Кукузељ је проглашен свецем од стране Источне православне цркве.

Ренесансна музика

Ренесансну музику карактерише већа употреба инструменталне музике. Појава бас инструмената. Ренесанса у музици није започела у Италији, већ у Белгији, Фламанији, Холандији и северној Француској. Најпознатији композитори те Бургундијске школе, средином 15. века били су Гијом Дифе, Жил Беншуа, и Антоан Бјунуа. Средином 15. века композитори и певачи су почели да струје Европом, да долазе у Рим, код папа, на поседе владара, војвода, поготово на север Италије. Основне форме сакралне музике тад су биле: миса, мотет, мадригал и лауде; световне форме су биле: шансона (балада, рондо), фротола, канцонета и касније мадригал.

Инструментални жанрови за плесање били су: бас данс, паване, а гаљарде, ан алеманди или куранти.

Изум штампарске машине строја допринео је ширењу музике. Француско-фламански музичари су се ширили Европом. Најпознатији су композитори: Јоханес Окегхем, Јакоб Обрехт, Никоа Гомберт и Жоскен Депре, вероватно најпознатији композитор пре Палестрине, који је током 16. века био најбољи у свим формама.

Средином 16. века дошле су нове промене у музици, познати композитори тог периода су Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина, Карло Ђесуалдо. Појављују се школе, по чему је посебно позната Венеција. Развија се оркестрација. Познати композитори Венеције су били: Габриелис, Андреа и Ђиовани, као и Клаудио Монтеверди, један од најпознатијих краја ере ренесансе. У Енглеској су се јавили композитори као Томас Талис и Вилијам Берд, који су писали црквену музику, били су ту и Томас Морли, Џон Влби и Томас Велкс.

У Шпанији се јавио Томас Луис де Викторија и стварао је музику сличну Палестрини. Гитара се појавила као нови инструмент у Европи и многи су за њу писали музику. У Француској су стварали Гијом Костле и Клод ле Јен.

Једна од најреволуционарнијих појава десила се у Фиренци (1570. – 1580.), радом флорентинских камерата, који су обнављали музику старих Грка. Њима је руководио Винченцо Галилеј, те Ђиулио Качини. Плод њиховог рада била је форма позната данас као опера. Прва опера написана око 1600. означава крај ренесансе и почетак барока.

Барокна музика

Развој сонате и концерта као световних форми музике. Чембало је доминантан инструмент.

Рана барокна музика (1600. – 1654.): Клаудио Монтеверди (1567. – 1643.), Хајнрих Шулц (1585. – 1672.), Ђироламо Фрескобалди (1583. – 1643.), Томас Кампион (1567. – 1620.), Жак Шамбоњер (1601. – 1672.).
Средња барокна музика (1654. – 1707.): Марк-Антоан Шарпантје (1643. – 1704.), Жан-Батист Лили (1632. – 1687.), Арканђело Корели (1653. – 1713.), Дитрих Букстехуде (1637. – 1707.), Хенри Персел (1659. – 1695.), Јохан Пахелбел (1653. – 1706.), Мишел-Ришар Делаланд (1657. – 1726.).
Касна барокна музика (1707. – 1760.): Георг Фридрих Хендл (1685. – 1759.), Јохан Себастијан Бах (1685. – 1750.), Жан Филип Рамо (1683. – 1764.), Франсоа Купрен (1688. – 1733.), Антонио Вивалди (1678. – 1741.), Жан-Мари Леклер (1697. – 1764.), Ђузепе Тартини (1692. – 1770.), Јохан Адолф Хас (1699. – 1783.).

Класични период музике

Клавир замењује чембало као инструмент. Рани класични период отворио је Манхејмску школу, ту улазе композитори као Јохан Стамиц, Франц Ксавер Рихтер, Карл Стамиц, и Кристијан Канабих, који су утицали на Јозефа Хајдна и преко њега на друге. Волфганг Амадеус Моцарт је централна фигура овог периода у свим музичким врстама. Лудвиг ван Бетовен и Франц Шуберт су транзиционални композитори у романтичном периоду.

Романтичарски период музике

Музика је у овом периоду постала више емоционална и следила књижевност, филозофију и уметност. Познати композитори су Шуман, Шопен, Менделсон, Белини и Берлиоз, затим у другој половини периода Штраус млађи, Брамс, Лист, Чајковски, Верди и Вагнер. Између 1890. и 1910. наишао је трећи талас композитора: Двожак, Махлер, Р. Штраус, Пучини, Сибелиус, затим и остали: Григ, Сен-Санс, Форе, те Франк.

Савремена музика

Долази до развоја радија, других медија и технологија, те развоја електричних инструмената.

Референце

^ Wallin, Nils Lennart; Brown, Steven; Merker, Björn (2001). The Origins of Music. Cambridge: MIT Press. ISBN 978-0262731430.
^ Krause, Bernie (2012). The Great Animal Orchestra: Finding the Origins of Music in the World's Wild Places. New York: Little Brown/Hachette.
^ „Hoppál 2006: 143” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 02. 04. 2015. г..

Литература

Lee, Yuan-Yuan and Shen, Sinyan (1999). Chinese Musical Instruments (Chinese Music Monograph Series). Chinese Music Society of North America Press. ISBN 978-1-880464-03-8.
Shen, Sinyan (1987). „Acoustics of Ancient Chinese Bells”. Scientific American. 256 (4): 94. doi:10.1038/scientificamerican0487-104.
Merker, Brown, Steven, eds (2000). The Origins of Music. The MIT Press. ISBN 978-0-262-23206-7. .
Reese, Gustave (1954). Music in the Renaissance. New York. ISBN 978-0-393-09530-2. , W.W. Нортон & Цо.
Бангаyан, Пхил, Бонет, Гиселле анд Гхосемајумдер, Схуман (2002) "Дигитал Мусиц Дистрибутион" (Хисторy оф тхе Рецордед Мусиц Индустрy), МИТ Слоан Сцхоол оф Манагемент.
Hoppin, Richard H.. (1978). Medieval Music. New York. ISBN 978-0-393-09090-1. , W.W. Нортон & Цо.
Schwartz, Elliot and Godfrey, Daniel (1993). Music Since 1945. Simon & Schuster Macmillan. ISBN 978-0-02-873040-0.
Kilmer, Crocker, Brown (1976). Sounds from Silence. , Bit Enki, Berkeley, Calif., LCCN 76--16729.
Helmholtz. Sensations of Tone. Dover.
Harman, Carter (1956). A Popular History of Music: From Gregorian Chant to Jazz. Dell. Тхе аутхор wас а мусиц репортер фор тхе Неw Yорк Тимес анд мусиц едитор оф Тиме, ас wелл ас а цомпосер.
Deschênes, Bruno (2002). „Inuit Throat-Singing”. Musical Traditions. The Magazine for Traditional Music Throughout the World. Архивирано из оригинала 03. 08. 2002. г. Приступљено 28. 12. 2018.
Diószegi, Vilmos (1960). Sámánok nyomában Szibéria földjén. Egy néprajzi kutatóút története (на језику: Хунгариан). Budapest: Magvető Könyvkiadó. The book has been translated to English: Diószegi, Vilmos (1968). Tracing shamans in Siberia. The story of an ethnographical research expedition. Translated from Hungarian by Anita Rajkay Babó. Oosterhout: Anthropological Publications.
Hoppál, Mihály (2006). „Мусиц оф Схаманиц Хеалинг”. Ур.: Kilger, Gerhard. Macht Musik. Musik als Glück und Nutzen für das Leben. Köln: Wienand Verlag. ISBN 978-3-87909-865-1.
Nattiez, Jean Jacques. „Inuit Games and Songs • Chants et Jeux des Inuit”. Musiques & musiciens du monde • Musics & musicians of the world. Montreal: Research Group in Musical Semiotics, Faculty of Music, University of Montreal. . Тхе сонгс аре онлине аваилабле фром тхе етхнопоетицс wебсите цуратед бy Јероме Ротхенберг.
Steven Mithen, (2006). The Singing Neanderthals: the Origins of Music, Language, Mind and Body. .
Sorce Keller, M. (1984). „Оригини делла мусица”. Ур.: Alberto Basso. Dizionario Enciclopedico Universale della Musica e dei Musicisti. , , Торино, УТЕТ, III , 494- 500.
Parncutt, R (2009). „Prenatal and infant conditioning, the mother schema, and the origins of music and religion.” (PDF). Musicae Scientiae, Special issue on Music and Evolution (Ed. O. Vitouch & O. Ladinig), 119-150.. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 06. 2011. г..
Hagen, EH and; Hammerstein, P (2009). „Did Neanderthals and other early humans sing? Seeking the biological roots of music in the loud calls of primates, lions, hyenas, and wolves” (PDF). Musicae Scientiae. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 05. 2010. г. Приступљено 28. 12. 2018.
Ellen Hickmann, Anne D. Kilmer and Ricardo Eichmann,, ур. (2001). Studies in Music Archaeology III. ISBN 978-3-89646-640-2. , VML Verlag Marie Leidorf GmbH., Germany.
Wallin, Nils, Bjorn Merker, and Steven Brown, eds., (2000). The Origins of Music. MIT Press. ISBN 978-0-262-23206-7. (Cambridge, MA.). Compilation of essays.
Engel, Carl (1870). The Music of the Most Ancient Nations. . Wм. Реевес, 1929.
Haik Vantoura, Suzanne (1976) (1978). The Music of the Bible Revealed. ISBN 978-2-249-27102-1.
Nettl, Bruno (1956). Music in Primitive Culture. Harvard University Press.
Sachs, Curt (1943). The Rise of Music in the Ancient World, East and West. . W.W. Нортон,
Sachs, Curt (1965). The Wellsprings of Music, McGraw-Hill. .
Smith, Hermann (1904). The World's Earliest Music. , Wм. Реевес,

Спољашње везе

„The Dictionary of the History of Ideas”. Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (25. март 2009) see Music and Science, Music as a Demonic Art, Music as a Divine Art
„Edinburgh University Collection of Historic Musical Instruments”. Архивирано из оригинала 14. 12. 2006. г..
„Essentials of Music”. Classical Music eras, composers, glossary from Sony Music Entertainment
Glossary of Musical Instruments & Styles and Quotes from OddMusic.com
„Historic American Sheet Music”. Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (16. мај 2008)
Lester S. Levy Sheet Music Collection popular American music, 1780–1960
„Music History Resources”. at GeoCities.com
„The Music History Webring”. Архивирано из оригинала 16. 09. 2009. г..
„The New Baroque and Renaissance Music Website”. at GeoCities.com
National Music Museum from the University of South Dakota
„Tim Gracyk's Phonographs and Old Records”. Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (9. јун 2009)
U.S. popular music timeline
Music History on Enjoy the Music.com

[1] Wallin, Nils Lennart; Brown, Steven; Merker, Björn (2001). The Origins of Music. Cambridge: MIT Press. ISBN 978-0262731430.

[2] Krause, Bernie (2012). The Great Animal Orchestra: Finding the Origins of Music in the World's Wild Places. New York: Little Brown/Hachette.

[onom-3] „Hoppál 2006: 143” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 02. 04. 2015. г..

[1]

[2]

[3]